Uzurpacija

          Devedeseta godina je bila kraj. Tada je moje godiste i otislo na tzv "odsluzenje vojnog roka". Kada smo se vratili nije nas sacekao onaj grad, onaj vazduh, onaj zvuk. Iako smo se mi pravili da je sve ok, i cim smo se dokopall uredjaja i ploca ( tad su bile ploce, one velike crne) poceli do daske da pustamo The Ramones, Clash, Sex Pistols, Motorhead itd nesto ozbiljno nije bilo u redu. Mi, razmazena deca komunizma, nismo naravo ni bili svesni koliko smo imali srece i kako smo za dlaku izbegli  klanicu. Kao i sve u zivotu, to smo prihvatali zdravo za gotovo. Do tog trenutka, povratka iz JNA, u mom zivotu su postojale samo tri stvari i to tim redom: muzika, kosarka i devojke. Sigurno  ce se sad mladji citalac zacuditi zasto glavna stvar na trecem mestu. Uzrok njegove zabune je cinjenica sto je mlad.

Naime u to doba je nekako riba bilo mnogo. ili je to sad mozda moja iluzija. Ili sam mozda bio mlad pa sam im bio atraktivniji, sto kod mene radja iluziju da je riba bilo enormno. Ali nemam samo iluziju o njihovom kvantitetu. Najludje je to sto je kvalitet bio neobicno na visokoj razini (razina - gosp. Antonicu, hrvastina , evo ja se sam prijavljujem neznam sta mi je bilo). Tad su svi bili nekako zaljubljeni, non stop. Nije bila fora u tome da te ortak pita dali si neku posedovao, ako razumete sta hocu da kazem, nego dali si se s nekom smuvao i kako je bilo. Ja sam furao rock a billy fazon, i sto mi je bilo najludje devojke koje su bile u tom fazonu su se cak tako i oblacile. Steta sto nisam imao i neki camaro, pa da bude kao u onoj pesmi Ramonsa Go lil camaro go.

A basket se picio sve u sesnaest. I u klubu i na terenima. Non stop. Imao sam obicaj da kazem da je kosarka IGRA BOGOVA. Jer ti sve treba telo, kondicija, brzina, taktika, sut  a ponajvise mozak.

E kad se zavrsi skola, a tamo sam isao samo da se vidim sa ortacima i mali flertovi sa devojkama, onda basket. A uvece, FLU. Za mladje Fakultet Likovnih Umetnosti ili ti poznatije kao Demija. Nikad nisam shvatio kako to da sam dobio clansku kartu i to bez proteziranja a imao sam  samo sesnaest godina. Jedino sto sam bio visok i krupan, ali ja ipak mislim da su to neke neocekivane sile. Jer tamo nisi mogao da udjes onako. Na vratima je stajao, secam se, Milan a zvali su ga Milan Limar. Na jednom zidu pored ulaza je dugo pisalo "Milan Limar totalni kreten". E mogao si da stojis pored njega bukvalno celu noc i on te nepusti. Jedino kad je bas dobre volje, sto je bilo odprilike isto kao kad Republika Srbija izvojuje diplomatsku pobedu, on te pusti kad odu ovi sto idu na nocni u 2. I mi smo tako svake godine predavali pristupnice i nista. I jednom odemo da vidimo, kad ono ja dobio. Lepa, plastificirana, sa slikom. Jel mozete da zamislite kako sam ulazio posle. Nemozete. Nisam ni ulazio. Odnosno udjem, malo se promuvam, i odem da sedim tamo u Knezu pored Akademije. Tamo je bilo dobro drustvo, non stop je bio Rackovic, Luna Lu i sl.

E tu mi je ostala jedna slika duboko u mozgu.  Tamo gde smo sedeli, tu je odma kraj Kneza i pocinje Kalis. E tu su stalno prolazili likovi kad idu na ono poselo na Kalisu. Ne treba da vam objasnjavam sta su im govoriil i kakvo je bilo tad maltretiranje. Njihova staza je bukvalno prolazila ispred nas, kao u bioskopu.

Najzanimljivije od svega je to sto je njih tada bio minoran broj, dok si sa druge strane imao neobicno bogatu paletu raznih supkultura, uglavnom muzicki definisanih.

Jer sve to su iznedrile osamdesete, zlatno doba. I sto je najvaznije, mi smo suvereno vladali gradom. Verovatno je to sada tesko zamislivo, da su sabani bili u manjini. Odnosno nisu oni bili u manjini, nego su bili u misjim rupama, nisu imali SPS I RTS da zastupa njihove interese.

Ali, dok smo mi bili u vojsci, oni su preuzeli grad. Eto zasto nista nije bilo isto kad sam se vratio.