poezija & proza-VIRLUD

Posle Svega

Posle svega nekada je teško

zatvoriti oči.

Posle svega nekada je teško

otvoriti usta.

Posle svega nekada je teško

nasmejati se.

Posle svega nije teško zaplakati!

 

To nekada postaje sada.

Gusim se u tami istorije,

zaurlao bih kao ranjena zver,

ali neide,probudiću bogove

i sva naša patnja

satkana je u jednoj suzi.

 

Posle svega!?

-PROMUKLI GLAS-

 

Promukli glas zove te.

U moju postelju vrati se!

Lezi pored mene i oči zatvori,

Raširi ruke i snažno me zagrli!

 

Za dobrobit svih zaključaj vrata.

Ne daj da realnost dopre do nas.

Tako nam je dobro u intimnom ludilu...

Nebi ga menjala nizašta na svetu!?!

 

Znam da osećaš isto što i ja.

Sva lepota poroka u našim očima.

Dim cigarete u vazduhu stihove ispisuje.

Promukli glas ih za tebe recituje!

 

SVAKOG DANA

 

Svakog dana pada noć.

Svakog dana pada kiša,

bar negde u svetu.

 

Svakog dana ljudi umiru.

Svakog dana deca se rađaju.

Svakog dana dođe mi

bar deset puta nekog da ubijem!

 

Svakog dana

dođe mi

da se

bar

dest puta

nasmejem

i ja se nasmejem!!!

 

STRAHOVI SU U NAMA

 

Navrle suze, a očiju nigde.

Navrle misli,a mozak se puši.

Navrle čestice jada,a duša se guši.

Navrle kolone,a telo se skriva.

Navrle misli mračne,navrle...

Al za vas to ne biva!

 

Prekor dobijem što pozitivno ne gledam,

na okolinu,na realnost pustu.

Vaspitan nisam da lažem,

stoga gazim ovu maglu gustu.

 

Da li znaš gde nestadoše oči?

Da li znaš zašto je glava u plamenu?

Da li znaš čemu aritmija?

Da li znaš još koliko biće na ramenu?

 

Kad već sve znaš,što se praviš lud?

Prihvati stvari onakve kakve jesu!

Znam da neće ti biti lako,

jer lako možeš da se izgubiš

u sopstvenoj apatiji i besu.

 

Grozno je kada stvari krenu

da naviru i naviru...

 

TURISTA

 

Nesklad u haosu,

oblaci kasno stižu,

orlovi rano lete,

nužan preobražaj

starac postaje dete.

 

Pet para za sreću,

kapsula vitamina,

uspeh i neuspeh,

podrška sa tribina.

 

Duga reka mnogo pritoka,

dva stiha jedna loša kritika!

 

Od Subotice,do Mitrovice

hodnicima bluda,

očima svojim pokaži mi

Alisinu zemlju čuda!!!

 

PUCAM IZ PIŠTOLJA

 

Pucam iz pištolja. Užitak sreće. Pamet dolazi sa uzdahom, tek na kraju.

Dokle god budem disao tvoje staklene oči i opušteno lice u ogledalu videću. Pred tobom stojim ukočeno. Strah i upaljeno svetlo prave nam društvo. Nemogu da se usresredim na jednu stvar. Nemogu ni da spavam.

Srce mi je jako tuklo. Pokrio sam oči rukom. Suton je zahvatao grad i znao sam da će se momci noćas napiti i loviti duhove u plavom dimu.

Psi su saosećali samnom. Lajali su kao besni i bili su besni. Noć je bila njihova, nebo je bilo njihovo, ulice su bile njihove. Glasno su lajali sa punim pravom i saosećali samnom. Nijedna devojka sa kojom sam bio nije mogla da me razume bolje od tih pasa. Njihove grudi u mojim rukama, moj ud u njima, vrele usne, muda labudova. Pomešani jezici isti oni koji bi posle sexa laparali o spoznaji ludila. Bla, bla, bla, dok ih ne uhvati san, ali ne ovi psi nespavaju. Oni znaju da sam noćas sam i poneko od njih tužno zacvili. Pokazali su se u pravom svetlu. Tako osećajni a opet tako sludjeni. Imbecilni zvuk automobila, debilni prolaznici, pun mesec... Lajte psi neka čuju da smo tu! Lajte i kada ja budem zaspao jer kad vas više nebude bilo lajaću ja.

Uzeo sam papir i olovku i pisao sve što mi je padalo na pamet.

Želim da se nas dvoje sretnemo oči u oči. Sve je ostalo nebitno. Reči su suvišne, rečenice su luksuz. Nije mi bitno šta si do sad radila. Zauzmi položaj i fiksiraj pogled. Odvrni slavinu neka stvari dodju same. Bez poljupca ostaju samo pitanja.

Dali ljudi koji pričaju sami sa sobom su ludi ili jednostavno nemaju sa kim da uspostave konverzaciju. Pevanje u ogledalo iskazuje potrebu za oglašavanjem u praznoj sobi. Dali je prazna soba kriva za sve? Ona živi večno i skriva dušu samca.

Novih deset poena. Pobedio sam, govorim to nekom a on konstatuje da gubim. Gubim razum, živce, prijatelje, neprijatelje, devojke, sebe...

Greška u proceni, govorim joj. Tišina, niko više ništa neprogovara. Nervoza, potrebno mi je bar još pet. Tajac. Nemogu da se otresem pomisli da me je nešto tako malo sjebalo. Osećam se veoma loše i koliko vidim rešenja nema. Iz dana u dan sam sve više pogubljeniji. Očito je da težim ka samouništenju. Šanse su male da postanem nešto, bilo šta što zajednica očekuje od mene. Šanse postaju sve manje i manje da postanem čovek.

Poriv ludila nemogu da zaustavim pa sam stoga non stop razvaljen. Nekad ni sva ta hemija, ni sav taj alkohol nemogu da odagnaju crne misli. Tada sve postaje duplo gore. Bilo šta da počnem da radim prekidam, nevidim svrhu. Čini mi se da paranoja ne popušta ni kada onanišem. Ponekad može da pomogne muzika, ona ume da bude dobar lek. Ponekad može da pomogne knjiga ako znaš da čitaš. Ponekad i film može da razbistri glavu, ali vrlo često nema leka protiv leka.

Tražimo se u gomili. Lakše je u paru praviti gluposti. Dva identična idiota. Hitler je imao celu armiju, a ja imam samo tebe. Nadam se da ovog puta nećemo da izgubimo.

Na poslednjem spratu nekadašnjeg trgovinskog centra ti gubiš na vrednosti. Guta te New York. On me tako obuzima, smeje mi se sa slike. Menhetn, Bruklin, Bronx; Harlem, Kvins, par mostova preko reke, ah ta divna crvena jabuka. Ti si kao crv u njemu. Poješće te ljudi. Dvanaest miliona tela od krvi i mesa, sa svim svoim problemima u zemlji prvog sveta.

Ako je New York velika jabuka onda je Zaječar pola zrna peska u Balkanskoj pustinji i mi u njemu naivne mikro budale.

Hodam i razmišljam. Nevolim kada me pogrešno shvate. Nervira me kada me ludaci na ludog naprave. Noć natapa ruke u kiselinu. Pričam nerazumno, ustvari u hodniku, na ulici nikog nema. Čak ni ti nisi tu, kao ni psi. Izdaja.

Devojke su jednostavno nestale. Otputovale su ostavivši mi neke crteže i pesme kao truli podsetnik.

Sedim na šolji jetra ponovo pritiska taster. Kenjam proliv, povraćam. Nervira me toplota. Znoj preplavlja telo i srce počinje brže da lupa. Uspevam da pokupim nešto malo sna. Jak zvuk motora, psovke i očajna muzika otrgli su mi san. Besan sam zbog toga. Čujem konje kako prolaze, motokultivatore u užem centru grada. Kamion se ne gasi. Zvuk, jak zvuk motora me izludjuje.

Nemogu više da izdržim. Ponekad verujem u Boga i samo tada ga prizivam.

Select rating12345

Prosecna ocena: 5 (2 biracka listica)