Neko se opako našalio

Maj 19, 2007

Ja mrzim ovo mesto. Ovaj zološki vrt. Ovaj zatvor. Ovu realnost. Kako god da zoveš. Nemogu više da je podnesem. To je zbog zlosmradija. Osećam se kao da sam natopljen njime. Kao da mi se uvukao pod kožu. Kud god da krenem osećam samo smrad. Molim te, oslobodi me. Molim te, uzdigni me makar jedan cantimetar izand ovog crvinjaka. Da mogu da se nadišem ljubavi tvoje. Za sve sam ja kriv. Saslušaću osudu i neću se žaliti nikome. Sužanj tela. Zarobljenik uma. Osuđenik srca. Kako god da presudiš.
Ja hoću samo da odem na neko drugo mesto. Zabavnije. Ovde je kao u cirkusu. A ja kao da sam slep i ne vidim ništa od predstave. Samo čujem smeh. I ne znam da li se smeju meni ili klovnovima.
Jesi li ti ta koja treba da se pojavi i izvede me napolje? Imaš li toliko pristojnosti? Kao nekad ona kontesa što izvede Bethowena koji više nije čuo svoje note. Kao ni ja što više ne čujem svoje reči...
Imaš li snage?

Ovde postaje tako zagušljivo. I bučno. Vidiš li ti stepenice koje vode tamo iza?. Ima li čega tamo iza? Tamo gde svi samujemo. Čekamo one koji isto tako čekaju nas. Tamo gde sve tako čisto je. Iako blizu srca je. Kao WC sveže opran. Gde se vide boje. I mogu da ih mešam rukama. Gde mogu da tečem kao vodopad.
Stalno me neki glas u mojoj glavi upozorava. Glas podmetnut tako da liči na moj. I stalno mi ponavlja nekoliko reči. Bezkoristan. Bezkorisno. Bezkorisna. Bez...

Vrati mi moje igračke. Moje reči i misli. Vrati mi moju nadu. Zašto me mučiš???

* * * * *

OSLOBODI ME

umorno i sumorno jutro

dan kao da nije moj

podižem pogled

i vidim samo prazninu

kao kakvu sablast oko sebe

samo nemo stoji tu

i posmatra me

zamorče očaja

za smeh i osudu

više ne čujem reči

samo želim da zagrlim te

ali ruke su mi vezane

oslobodi me...

* * * * *