PUSTOŠ

u pravilnim razmacima čuli su se bešumni udarci u zid

skoro kao nirvana, stanje totalnog ništavila

neću ni o čemu da mislim, sklapam oči iznad svog tela

i posmatram nemu tišinu, nežno šaputanje poznatog glasa

oduvek sam živeo u tebi, i bio tvoje oko, uho, ili nos,

desnica čvrsta, ili pak mali prst na nozi

oduvek sam bio deo tebe, kao gnojna rana

ili vrela krv što kola tvojim venama

nekako sam uspeo da se distanciram od sveg tog užasa

nekako sam negde naučio sve moguće tehnike samoobrane

i više mi niko ne može prići ni na puškomet

i više mi niko ne prilazi ni na rukovanje

doživeo sam bajku na pozornici vremenašnih glumaca

beskrajno skrivanje pred lepotom što budi život

izbegavao radost, osećao se kriv zbog najmanjeg zrna zadovoljstva

govorila si, ceo svet se muči a ti bi da budeš srećan

u pravilnim razmacima čuli su se bešumni udarci u zid

još par otkucaja i sve će zamuknuti, tišina će me prekriti

neću da mislim ni o čemu, sklapam oči iznad svog tela

i posmatram tvoje grudi, nemo strujanje vazduha pulsira