jedan obicni c/p, hvala drugu koji me naucio:-))

Ne znam da li ce se naljutiti, blogerka mariopan, ali ne marim....vrijedi kopirati....mog komentara nema, jer nije ni potreban.

Slanina

  U mom frizideru stoji komad slanine, rumenozute, mesnate..ma kakva "panceta"ovo je cista ljubav. Ja to znam, tu sam strucnjak. Kad god otvorim frizider zapahne me taj miris...i stid. Posalo mi je neki Branko...a ja ne znam koji Branko.

  A znam da je ljubav, jer tako i ja, kada mi nesto posebno uspe da je najlepse na svetu, saljem sa ljubavlju ljudima koje volim.Sad meni posalo Branko, sve s ljubavlju...a ja ne znam..pa otuda stid. Zato je nisam ni probala, neka stoji dok se ne setim tog Branka.

  Doneo mi je brat, posle prvomajskih praznika, kada je dosao da odveze moju cerku na aerodrom. Javio se odnekud telefonom i kaze da ne spremam veceru, on je tu kod Branka, kako ne znam kog? Ma onog NASEG, onog malog, nasmejanog Brankica, kako ne znam? Cuje se galama i smeh i on kaze, sad ce on da dodej pa cu se sigurno setiti...i donece mi malo slanine od Branka, on salje da probam.Da vidim kakav je domacin postao. Onda stize, drzi na prstu okacenu onu slaninu i cudi se kako ne znam. Onda pocinje da prica i da me podseca i sve uptljava neke ljude koje isto tako ne znam, cela gomila....a ja? Da bih se setila ko je Branko moram da zaronim u mrak secanja, u proslost, a ja necu.

  Kljuceve tog mraka uvek drzi neko drugi, ne ja,pa onda nehotice otkljucava mesta odakle aveti iskacu iz mrakai zaticu me nespremnu..kao onomad moja poznanica, kada je, okrznuvsi me usplahirenim pogledom rekla: "Domovi su strasna mesta"- "Jesu", rekoh u dahu a ona ucuta. Hvala joj na tome.I sto odecu svoje dece, malo nosenu, skupu i modernu, ne deli rodjacima vec, lepo ispeglanu i cistu nosi u neki dom.Sto je usla unutra i osetila, sto nije gledala samo ocima, sto je znala da zacuti..sto je usla i izasla sa tog strasnog mesta. A deca su ostala. Moraju. Oni nemaju gde.

   Taj njen skorasnji utisak sasvim je isti kao moj od pre tri cetiri decenije. Nista sto je spolja ne moze da promeni ono sto je unutra "strasno" i vreme koje je proteklo tu nista ne pomaze. Ne moze.

  Da bih se setila ko je Branko morala bih da se setim svih nas, i sebe tamo, a necu. Ja sam pobegla odavno i necu da se vracam.

  Morala bih da se setim Marije, odnekud iz Kastela, imala je oko 10 godina, ucila je dve godine za jednu da bi postigla da se upise sa vrsnjacima u peti osnovne.Pogleda velikih uplasenih ociju kao u zverke...a ruke, ruke..kao kora drveta grube i ispucale do krvi. Spremala je i sluzila po kucama, sve domacim sapunom i ribacom cetkom, soda joj pojela ruke. Ko da kupuje prasak ako ima dzabe dete i ribacu cetku?

 Ili male Romkinje sa kojom sam, krevet do kreveta, spavala godinama.Nocu smo dugo saputale, mrzela je svoje ime, pa smo smisljale novo, neko lepo, kako cu je ja zvati dok ne poraste i ne promeni ime. Kome je jos palo na pamet da detetu daje ime stvari Mozda je njima melodicno zvucalo na njihovom jeziku? Jedne noci me je zgrabila za ruku i cvrsto stegla, nije pustala dok napad nije prosao, dok su druga deca izbezumljeno bezala ja nisam mogla, drzala me je cvrto. Posle se vise nisam bojala. Kako se sada zove?

  Ili Sanje, prelepe devojcice zelenih ociju i crne kose.Kako smo mi tada zelele da budemo lepe kao ona! Jednom je otisla u posetu nekom rodjaku, tamo nasla pistolj i pucala sebi u glavu. Ostala je ziva, ne vise tako lepa ali ona to ne zna, Kao ni zasto je to uradila. Ko zna?

  Mire koja je pobegla secam se najbolje. Ne secam se kakva je bila pre nego sto je pobegla...samo posle.Nasli su je posle nekoliko dana. Bili smo za ruckom u osuncanoj kuhinji kada su je uveli. Nije mogla da hoda, vodili su je da nam svima pokazu kako prolaze oni koji beze. Ona, silovana, krvava, iscepana, prljava na drhtavim nogama stoji i gleda negde kroz sve nas.....

 Od tog dana ja sam bezala stalno.Bezala sam u Bermudski trougao u kome nestaju deca, izmedju tri debele noge klavira, sa pokrivacem do poda. Tu sam se skrivala sa ukradenim knjigama iz biblioteke do plafona, odakle se nije smelo nista uzimati da "ne lepimo svoje prljave prste po staklu"...ja sam pazljivo za ruckicu otvarala staklena vrata i krala knjige. Tamo u polumraku, u mom trouglu, tonula sam u svet koji ne postoji, praveci se da ne postoji ni ovaj. Cula bih da me traze ali sta mari....ne odazivam se, jer onaj koga traze nadrljao je svakako, pa onda da procitam jos koju stranicu. I onda kada me grde i kaznjavaju ja samo na sledecu stranicu mislim, onu neprocitanu, nisam tu.

  Izmedju tih dana redjali su se dani puni ceznje da se odraste sto brze, puni dosade i besmisla, samo otici odatle, samo otici..Rasli smo kao brojleri na farmi bez znanja o svetu koji nas okruzuje. Oni koji su imali nekog svog da ga prihvati i uputi u svet i zivot nasli su svoje mesto pod suncem, izborili se. Oni drugi, dugo su se saplitali kroz zivot ne znajuci kako, gde, sta i zasto...ili bi trazili na pogresnom mestu i od pogresnih ljudi malo topline i neznosti. Kao Jasmina, koju sam videla u prekratkoj suknji i previse sminke kako dugim nogama grabi bulevarom, pre trideset godina...od tada je niko nije video niti je neko o njoj nesto cuo.A ja je pamtim kao neznu devojcicu zanesenu poezijom.Negde se ta njena nezna dusa slomila a niko nije primetio. Niti je primetio da je nema, da je nestala, niko je ne trazi. nema ko.

   Zato ja ne znam ko je Branko.

   Ali, resila sam da budem hrabra,otici cemo do Branka brat i ja, da se setimo svih nasih zaboravljenih drugova. Nece to biti lako ali racunam da je Branko i dalje onaj veseli deckic, nas Brankic kako kaze moj brat, pa bice slatko gorko ici ce nanako, zajedno.

  A steta da ona slanina propadne, ljubav je to.